МЕСЕЦ МАРТ - ВОДА

voda vrtici

Оно што је ретко, скупо је. Вода као најважнија ствар на свету, напротив, нема цену. (Платон, 427-347. године п.н.е.)
У току је Светска декада воде, глобална акција започета 2005. године названа "Вода за живот". Циљ ове акције је да се истакне значај ресурса чисте воде на планети и значај воде за здравље, привредни развој и цивилизацију уопште, као и да се спрече хуманитарна катастрофа и ратовање због воде. Један од миленијумских развојних циљева Уједињених нација јесте да се до истека те декаде, односно до 2015. године преполови број људи који немају приступ води за пиће и за одржавање хигијене.
Вода је извор живота на Земљи. Живот је настао у води и постоји захваљујући води. Хидросфера је само један део глобалног еколошког система. Хидросфера је омогућила настанак биосфере. Вода заузима огроман део површине планете Земље, када се саберу сви океани, мора, реке и језера. Међутим, само је мали део те огромне количине доступан људима, у смислу да га могу користити за пиће и друге потребе.
Укупна количина воде на нашој планети процењује се на око 1 400 милиона кубних километара, од чега се само 2.5% односи на слатку воду, па чак је и од те количине само 20% погодно да се уз релативно малу поправку (пречишћавање и дезинфекцију) искористи за људске потребе. Само 2.6 милијарди људи на Земљи у овом моменту располаже минималним санитарним условима који се односе и на водоснабдевање, док око половина становништва земања у развоју пати од болести проузрокованих неисправном водом за пиће.
Осим за пиће, вода је људима неопходна и за припремање хране, одржавање хигијене, као и за многобројне процесе у индустрији и пољопривреди. У светској потрошњи воде, пољопривреда има удео од 90 посто, а индустрија и домаћинства по 5 посто. Загађење подземних вода настаје управо због пољопривредних активности, које подразумевају коришћење вештачких ђубрива.Од категорије која се подразумева и о којој се не води претерано рачуна, вода је у 21. веку постала најзначајнији стратешки природни ресурс. Као што се каже да је 20. век карактерисала глобална борба за премоћ кроз контролисање извора нафте, тако се сматра да је 21. век - век борбе за контролу преосталих извора чисте воде. Кажемо преосталих, иако вода спада у такозване "обновљиве" ресурсе. Наиме, вода у природи кружи и стално пролази кроз циклусе експлоатације, употребе, испуштања након коришћења и повратка у циклус у виду атмосферске или текуће воде. Међутим, вода се у току тих пролазака кроз циклусе мења, најчешће у негативном смислу, односно оптерећује се штетним материјама и загађивачима биолошког, хемијског или радиолошког порекла. Сачувати преосталу чисту воду и смањити загађење у процесу њене експлоатације представљају основне циљеве у овом веку, јер људска врста, као и сав живи свет на нашој планети директно зависи од количине и квалитета воде.
Вода се за људске потребе може експлоатисати са површине (река, језера и сл.), или из дубине земље (бунари). Квалитет површинских и дубоких вода углавном се знатно разликује. Дубоке воде су често оптерећене разним минералним материјама чији састав зависи од састава стена које окружују резервоар. Ово је посебно важно када су у питању такозване термалне воде.
Анализе садржаја деутеријума и изотопа кисеоника 18 (О18) које су спроведене широм света паказале су да термалне воде у већини система потичу од метеорских вода, односно од вода које су у неком еволутивном периоду у облику падавина стигле на земљино тло. Од њих затим настају слободне подземне воде. У свом даљем кретању, слободне подземне воде се спуштају до мање или веће дубине, у зависности од положаја хидротермалног резервоара. Те воде се при томе загревају и често мешају са водама више температуре и већег степена минерализације, а које се крећу навише из дубине резервоара.
На који начин старост воде, односно период у којем се формирао басен утиче на квалитет, температуру и минерални састав воде?
Подсетићемо се на то какви су услови владали у којем еволутивном периоду: У периоду од 40 000 до 20 000 год. п.н.е. на земљи је владала хладна клима са великим падавинама, од 17 000 до 12 000 год. п.н.е. владала је интертропска суша, са високим испаравањем, а од 11 000 до 5 000 год. п.н.е. клима је поново условила обилне падавине.
Минерални састав воде зависи и од састава стена које окружују резервоар. У геотермалном смислу најважнији је састав гранитског слоја, односно литолошки састав доњег дела горње "половине" земљине коре гледано по дубини. Све ово утиче на квалитет воде. Није тешко претпоставити да млађе воде оптерећене свим контаминантима из савремене животне и радне средине. Старије воде према томе имају додатни квалитет очуваности из времена када су земљом владали далеко чистији еколошки услови. Атомско доба је нарочито погубно за квалитет воде. На пример, индустријализација је поред просперитета донела и одређена оптерећења за водоснабдевање. Индустријске отпадне воде у коначном исходу увек заврше у некој текућој води. Данас постоје прописи за квалитет воде која се испушта и која мора бити квалитета воде реципијента, али мораће да прође још пуно времена док нам површинске воде не поврате квалитет. Затим и вода којом се хладе нуклерани реактори такође завршава у некој реци и мору.
Старост воде је препозната као чинилац квалитета воде у последњих двадесет пет година, и то од стране јапанских стручњака. Они су у циљу избегавања експлоатације површинских вода, први почели да користе флаширану воду добијену топљењем глечера. То је врло стара вода која је у замрзнутом облику остала очувана дубоко испод површине глечера, тако да је нису дотакли ни атмосферски нити било који други утицаји током времена. Глечери представљају за сада велики резервоар чисте воде, али је и њихова будућност неизвесна, услед глобалног загревања. Свет стално обилазе вести о нестајању глечера са површине Земље. Сви изнети подаци указују на потребу очувања подземних резервоара старих вода и подизања свести о квалитету тих природних минералних вода.
Најквалитетнију воду имају Финска, Канада, Нови Зеланд, Велика Британија, Јапан, Норвешка, Русија, Јужна Кореја, Шведска и Француска, а ситуација је најтежа у пустињским и пулупустињским областима у подсахарској Африци и Азији. Истраживање које је спровела ФАО, рангирало је Србију на 47. место од 180 земаља по количини и квалитету ресурса воде. То значи да Србија не спада у земље сиромашне водом, али ни онолико богате колико се претходних деценија мислило. Међутим, низак степен истражености и експлоатације природних извора (процењује се да их има око 1300, испитано их је око 250, а експлоатише се тек сваки десети од њих), даје могућност Србији да се у овој области развије и попне се на постојећој ранг-листи ФАО. Са друге стране, као и све слабије развијене земље, и Србија се доста неекономски и нееколошки понаша према тим резервама, наиме, процењује се да губитак у смислу неповратног отицања неискоришћене воде износи чак 5-10 кубних метара сваке секунде. Поред тога, релативно ниска цена воде из водовода, као и енормно велика потрошња воде за Европске услове (Срби троше дупло већу количину воде месечно по становнику од, на пример, Француза), доприносе погоршању ситуације. Вода се у Србији ненаменски користи за заливање башти, прање аутомобила и улица и слично. Парадоксално, разлог за ово лежи и у ниској цени водоводске воде. Све се компликује и у след немогућности да се становништву и привредним субјектима испоручује вода оног квалитета који је потребан, што не мора бити квалитет воде за пиће. Наиме, вода овог, највишег, квалитета потребна је само у уделу од 20% од укупне потрошње, и она се користи за пиће, припрему хране, прање посуђа и личну хигијену. Највише воде која се користи (45%) захтева условни квалитет, односно испуњење неких параметрара микробиолошке исправности, и та се вода користи за прање просторија, прање возила, заливање башти, а задовољава и део захтева у индустрији. Преосталих 35% потреба може се задовољити водом која нема квалитет воде за пиће, ни у погледу микробиолошких, ни у погледу хемијских параметара, и та се вода користи за испирање водокотлића, прање улица, испирање канала, гашење пожара и већину захтева у индустрији.
Око 40% становништва у Србији, које живи у сеоским подручјима пије воду која није под редовном контролом надлежних Завода за заштиту здравља (или Завода за јавно здравље). Циљ и обавеза државних органа је да се спроведу мере које би омогућиле да 90& становништва буде снабдевено водом из безбедних и контролисаних система.
НЕСТАШИЦА ВОДЕ
Свет је суочен са највећом до сада забележеном кризом снабдевања водом, Уједињене Нације су упузориле на прогнозу да ће средином 21. века чак седам милијарди људи бити суочена са недостаткомводе, јер број становника планете расте, а водени ресурси су свемањи, стога стручњаци позивају свет на такозвану "плаву револуцију". Најцрње прогнозе, које износи Кевин Воткинс, директор канцеларије Програма УН за развој, предвиђају чак и ратове за залихе пијаће воде.
Осим смањења количине расположиве воде, свету прети и опасност од дугорочног загађења постојећих резерви. Сваке године у медитеранским земљама заврши око 120 000 тона минералних уља, 12 000 тона фенола, 60 000 тона детерџента, 100 тона живе, 3 800 тона олова, 2 400 тона хрома, 21 000 тона цинка, 320 000 тона фосфора, који се једноставно излију у реке, мора и друге водене површине. Све ове материје се врло споро разређују чистом водом из околних водотокова и мора. Чврсте материје, напротив, захтевају изузетно дуг временски период за разградњу у води -  од неколико недеља за папирну амбалажу, па све до неколико стотина година за пластику.
ВОДА У ЉУДСКОМ ТЕЛУ
Вода је најзаступљенија супстанца у људском организму. Код одраслих особа она заузима просечно 60% телесне масе, што на пример у мушкарца тешког 70 кг износи око 40 литара. Тело новорођенчета садржи значајно више воде (око 75%) и тако висок проценат се одржава у токе прве године живота. Код старијих особа (преко 60 година) постепено долази до смањења садржаја воде у телу на око 50-55% телесне масе, што зависи од садржаја масти. Пошто масно ткиво садржи веома мало воде, код гојазних ће укупна вода заузимати само 45% телесне масе.
Укупна вода се у телу налази у веома динамичној равнотежи између унутрашњости и спољашњости сваке ћелије. Код одраслих се већи део воде налази у ћелијама (40% укупне телесне масе), а мањи део ван ћелија (20%), док је код одојчета вода распоређена подједнако у ћелијама и ван њих (по 38% телесне масе). Ванћелијска вода представља воду садржану у крви, односно плазми, лимфи, ткивним течностима, густим везивима, хрскавици, костима, као и воду у унутрашњости шупљих органа као што су црева, желудац, бубрези и слично. Садржај воде у различитим ткивима и органима значајно варира у зависности од узраста. Водом је најбогатији мозак новорођенчета (вода заузима око 90% укупне масе мозга), а најсиромашнија је зубна глеђ.
Вода је есенцијална за живот. Недостатак воде манифестује се јако брзо, а симптоми се јављају већ при недостатку 1% од укупне количине воде. Ако се дехидрација настави, срчана функција, дисање и терморегулација бивају угрожени, а при потпуном недостатку воде, смрт наступа у току неколико дана. Наравно, када говоримо о води као телесној течности, она се не састоји само од водоника и кисеоника, већ је то један раствор соли, шећера и беланчевина. Тако да се у случајевима губитка воде губе и ови драгоцени састојци.
Зашто је вода толико значајна за човека?
•    Вода у организму представља универзални медијум преко кога се одржава функција свих ћелија, од крви, транспорта хранљивих материја до излучивања продуката метаболизма и штетних састојака мокраћом.
•    Главна је компонента система регулације телесне температуре - знојењем.
•    Вода може садржавати и материје које делују заштитно на неке функције организма, на пример флуор који се у многим водоводима додаје у пијаћу воду у циљу спречавања појаве каријеса зуба.
Када се зна да је вода најзаступљенија супстанца у људском организму, која на различите начине остварује многобројне витално важне улоге, јасно је да је потреба за одржањем равнотеже, односно "биланса" воде један од најважнијих услова правилног функционисања људског организма. Губитком телесне течности крв почиње да се згушњава, а за изазивање приметног умора довољно је изгубити само 2% укупне воде из организма. Губитак 5%течности  доводи до несвестице и грчева, а губитак од 10% је најчешће фаталан.
МЕХАНИЗАМ ЖЕЂИ И УНОС ВОДЕ
Дневне потребе за пијаћом водом зависе од узраста, телесне масе и нарочито физичке активности код здравих, а код оболелих још и од губитака воде насталих услед основне болести (повраћање, дијареја, грозница праћена презнојавањем, хормонска обољења, бубрежна и др.). Просечан губитак течности из организма дневно износи око 3 литре, што би значило да се иста количина дневно мора надокнадити, било уносом воде или намирница које је садрже.
Најједноставније и најлогичније јесте да човек унос потребне количине воде процени према свом осећају жеђи. Жеђ настаје услед смањења садржаја воде у организму, што доводи до повећања концентрације супстанци растворених у телесним течностима са једне стране, а смањења количине саме телесне течности са друге стране, што заједно доводи до стимулације центра за жеђ у мозгу. Међутим, сам осећај жеђи може бити "маскиран" услед навике да се пију заслађена пића, да се узима храна уместо воде, кафа и други напици, те се тако прави осећај жеђи временом изгуби и не препознаје се. Нека истраживања су показала да преко 70% одраслог становништва просечно попије мање од 1.5 литре воде дневно, а четвртина чак мање од литре.
Зато су израђени такозвани "водичи" - препоруке за унос воде у одређеним ситуацијама, на пример за малу децу, спортисте и неке професије где су радници изложени дехидрацији (рад у условима високих температура или у непропусној одећи). У овим ситуацијама, када су потребе за водом велике, не смемо се ослонити на варљиви осећај жеђи, већ треба уносити воду у препорученој количини, били жедни или не.
Равнотежа у количини воде у телу одржава се преко бубрега, који регулише губљење воде и преко центара у мозгу који регулишу жеђ, односно узимање воде. Нажалост, центар у мозгу је често успаван и реагује повећаном жеђи тек ако је количина воде у телу смањена за више од 2%. Бубрези реагују много брже на смањење количине воде у организму које се манифестује смањеном количином водумена плазме, односно крви и то ако што смањује количину излучене мокраће.
ЗНАЧАЈ ХИГИЈЕНСКИ ИСПРАВНЕ (БЕЗБЕДНЕ) ВОДЕ
Вода, је, значи, драгоцен извор здравља и неопходан услов човековог опстанка. Међутим, вода може представљати и извор здравствених тегоба, уколико садржи штетне материје  биолошког, хемијског или радиолошког порекла. Зато се вода из природних извора најчешће пречишћава и дезинфикује пре пуштања у водоводни систем. Вода из јавних водовода, као и минералне и друге флаширане воде на тржишту подлежу сталним проверама, а њихову исправност, односно здравствену безбедност регулишу Правилници. Проверава се микробиолошка исправност, односно укупан број микроорганизама, а посебно присуство штетних микроорганизама, а такође се проверава и хемијска исправност, присуство разних отрова, тешких метала, пестицида, и осталих хемијских материја које су предвиђене правилником. Такође се проверава и концентрација хлора у пијаћој води, који је неопходно да буде присутан, али до одређене границе. Ниједно истраживање до сада није показало да количина хлора од 0.5 мг/л, што је горња дозвољена граница, може неповољно утицати на здравље људи, без обзира колико се дуго година конзумира.
Међутим, састав пијаће воде може да варира у оквиру дозвољених граница, зависно од врсте водозахвата (река, бунар, море и др.), дубине и геолошких својстава слојева кроз које пролази. Без обзира на хигијенску исправност воде, организам ипак може да "примети" промену у саставу и на њу бурно реагује. То се нарочито дешава приликом промене средине, где нам се често дешава да пијаћа вода има "друкчији укус" од оног на који смо навикли. Да би се избегле здравствене тегобе, у тим ситуацијама је најбезбедије пити флаширану воду. У неким земљама ће вас упозорити да воду из чесме не треба пити, иако је микробиолошки исправна, што се односи управо на њен неодговарајући минерални састав.
Наравно, подразумева се да, уколико се неко определи да потребе за пијаћом водом задовољи искључиво флашираном водом, изабере воду минералног састава који у потпуности задовољава захтеве организма. Наиме, на тржишту постоје флаширане воде са веома различитим минералним саставом и киселошћу, од којих нису све погодне за свакодневну употребу. На пример, воде са високим садржајем минерала (нарочито натријума) погодују спортистима и рекреативцима у току и након физичке активности, где се доста воде губи знојем, заједно са минералним солима. Међутим, такве воде се на препоручују за задовољавање свакодневних потреба осталог становништава, нарочито особа које болују од повишеног крвног притиска, пошто висок садржај натријума може неповољно утиче на одржање крвног притиска и друге функције организма. Такође постоје воде са специфичним садржајем неких супстанци (магнезијума, сулфата и др.) које се заправо и не могу у ужем смислу сврстати у пијаћу воду за свакодневну употребу, односно њихов састав им условљава нека лековита својства, те су стога погодне само за неке категорије оболелих људи. Деци се нарочито не препоручује унос оваквих високоминералних вода, посебно ако су још и газиране, већ се уместо тога препоручује природна негазирана вода, са повољним садржајем и међусобним односом минералних материја.
Ултрапречишћене и деминерализоване воде садрже јако мало количину минерала, нарочито ако се вода добија после агресивних третмана у комерцијалним кућним филтерима (нарочито ако је поступак такозвана реверзна осмоза, што скоро у потпуности елиминише соли из воде и направи малтене дестиловану воду). Такве воде нису у потпуности способне да замене пијаћу воду, јер могу временом да доведу до разређења електролита у организму, који се нормално уносе пијаћом водом. Овоме су нарочито подложна мала деца, и ове воде не треба користити за припрему хранице за бебе.
У хаос који је последњих година владао код нас на тржишту прехрамбених производа укључујући и воду полако се уводи ред.